Početna / Intervju / Svetski, A Naš Nemanja Ivanović

Svetski, A Naš Nemanja Ivanović

 
 

Ne postoje obični ljudi.

Ne postoje, jer svaki čovek ima svoju Priču.

Ukoliko imate sreće i želje, čućete priče nekih ljudi.

Mi želimo da čujemo vaše.

Dugo smo se dvoumili oko toga ko bi mogao da bude prvi čiju ćemo Priču čuti. 
Rešenje se nametnulo gotovo samo.

 

***

 

Telefon zvoni. Andrea je.

– Hjei, ćao! Možeš li sutra u pet da dođeš da razgovaraš sa jednim našim članom? Mislim, da napišeš priču o njemu? Da nam to bude prvi intervju?

– Ne mogu, mogu prekosutra. Ko je čo’ek?

– Nemanja Ivanović.

– Nije mi poznato.

– Kad bi ponovo počela da treniraš, ozbiljno da treniraš, bilo bi ti poznato. A i čudi me da ga ne znaš, ti uglavnom znaš takve ljude…

– Kakve takve?

– Ama izguglaj ga bre, videćeš.

– Okej, ali što baš njega prvog da intervjuišemo, pored tol’ko starih članova?

– Zato što Nemanja odlazi.

– ’de će?

– Ama on će ti sve ispričati, samo se ti pojavi! I probaj da ne kasniš, jer Nemanja nikad ne kasni!

– Okeeeeeeeej!

Ukucavam navedeno ime u guglu. Iskače sajt:

Nemanja Ivanovic

Nemanja Ivanović 
Visual & Interactive Designer



Iju, pa ovo je neki čovek! Odrastao čovek! Pogle’ ga što je ozbiljan! Ima i odelo. Dakle, on je ozbiljni odrasli čovek koji ima odelo i nikad ne kasni. Ala ćemo se nas dvoje fino izrazgovarati.



Razgledam Nemanjin sajt. Tu je sve jasno, pregledno i čisto. I čulno, na neki čudan način.

Ouh, pa on je neki ozbiljan Igrač. Klijenti su mu Red Bull, Google (GOOGLE!), Reebok, Nissan, EA Games, Nescafe, Bambi, Becks… Opasne zverke. I gle koliko nagrada je poosvajao. Ludilo. Hjoj, samo da nije neki uobraženko. Pa dobro, ako jeste, s punim pravom je.

 

***

 

Ulazim u Flex, u minut do 5. 
Očima tražim uobraženka u odelu. 
Vidim samo momka u crvenom duksu koji mirno sedi i nešto čeka. Ili nekog. Liči na onog sa sajta, ali nekako je lepši.

– Khm, zdravo, ti si Nemanja? Nemanja Ivanović?

– Jesam.

Osmehuje se srdačno. 
Znate one ljude koji se smeju tako da i vi morate da se nasmejete, čak i ako vam ništa nije smešno? E, ovo vam je jedan takav tip.

Nakon par uvodnih formalnih rečenica, prelazimo na Priču.

F: Nemanja, bre, ja čuh da ti imaš dva do tri treninga u Flexu dnevno. Kako to, i zašto??

N: Kako? Lako. Sve je stvar organizacije. Moje radno vreme je od 10 do 18 časova, otprilike. Često i duže. Ali, ustanem ujutru, i dođem u Flex na onaj prvi, 30ominutni trening, u 7. Kod kuće sam već u 8. Uveče, posle posla, dođem ponovo, i onda odradim jedan ili dva treninga. E sad, u tome mi dosta pomaže činjenica da je Flex skroz dobro organizovan, tako da svako može da trenira kad god mu padne na pamet. A što se tiče onog „ZAŠTO“ dela, pa vidi, moj posao me čini vezanim za računar i stolicu. To nije baš zdravo. To nimalo nije zdravo. Takođe, ja na treningu ispraznim sve nakupljeno negativno i stresno, a napunim se pozitivnom energijom. Eto, zato. Zato što mi je potrebno :)
F: A kako si dospeo u Flex? Jesi li ranije nešto trenirao?

N: Jesam. Fudbal, kajak, trčanje… U Flexu sam počeo sa TIM treninzima. Dolazio sam 6 puta nedeljno, 3 meseca. Onda sam jednog dana prolazio pored sale za grupne programe, dok je u toku bio BODYPUMP. Čuo sam pesmu ANTIDOT, koju sam tih dana privatno mnogo slušao, i zastao sam da pogledam šta se dešava. Svidelo mi se ono što sam video, i počeo sam da dolazim i na grupne programe.

Nemanja Ivanovic BodyPump™

F: Dakle, ti sada živiš neku savršenu kombinaciju grupnih treninga i TIM treninga?

N: Hehe, pa moglo bi se tako reći. To mi je idealno zbog kombinacije treninga snage i kardio treninga.

F: Pa a kojim danom odmaraš od nas?

N: Nedeljom :D. Meni stvarno prija sve ovo. Prija mi energija, prijaju mi ljudi koji rade ovde, prijaju mi ljudi koji dolaze ovde. Sve mi je nekako po meri.

F: Divota. Nego čuj, ja sam istraživala tvoj sajt. I videla sam tamo neke strašno interesantne momente. Hoćeš da mi pričaš malo o svom poslu?

N: Hoću. Ja sam vizuelni dizajner. Dakle, onaj koji je zadužen za izgled sajta, za način na koji će korisnik biti vizuelno spojen sa sajtom. Nisam završio fax za to, čisto da znaš.

F: Nisi? A kako si onda postao to?

N: Pa znao sam da želim to.

F: Kako si znao?

N: Osećao sam.

F: Ama kako si osećao?? Pitam te jer je to jako važno, znaš li ti koliko su mladi ljudi danas izgubljeni u svojim željama i osećajima?

N: Znam. Ali kažem ti, osećao sam. Znaš, još kao klinac, kad vidim automobil na putu, ja odmah pomislim kako bi mogla ta linija vrata da bude bolje izvedena. Ili, banalan primer, stojim u Zari i vidim devojku koja izlazi iz garderobe. I ja odmah vidim gde je greška, koji komad odeće je tu pogrešan i u neskladu sa njenom figurom, i šta bi joj bolje leglo. E to, to je taj osećaj, kad sve nekako Vidiš.

F : Aha, mislim da kapiram. Pa dobro, ali kada je sve počelo, kada si počeo da učiš zanat?

N: Pre 10 godina, radio sam u jednoj firmi, nešto sasvim deseto. Jednog dana sam počeo da se igram, i da pokušam da kreiram nešto, za web. Naravno, bilo je smešno, ali sam pokušavao, nešto me vuklo. Onda je moje igranje primetio čovek koji je bio vlasnik izvesne agencije koja se bavila web dizajnom, a koji je svraćao u našu firmu, i pitao me je želim li da dođem u njegovu firmu, da učim.

F: I pristao si?

N: I pristao sam. Uz njih sam učio posao, i radio još brdo drugih stvari.

F: Nešto kao šegrt? A dobijao si platu za to?

N: Pa da, tako nešto. Imao sam platu nekih 200 e. Od kojih mi je, kad platim stan, ostajalo 50. Ali to mi je bilo sekundarno. MORAO sam da naučim, goreo sam od želje. Ništa mi nije drugo bilo bitno. Baš ništa.

F: I šta je onda bilo?

N: Onda sam, posle izvesnog vremena, skapirao da tu više ne mogu ništa novo da naučim, i otišao sam. Nije da sam imao plan B. Nisam. Ali sam ubrzo našao nov posao, a počeo sam da radim i kao frilenser. I stalno sam pratio dešavanja u svetu. Uzor mi je bila agencija Fantasy Interactive. O njima sam maštao, oni su mi bili uzor.

F: Pa jesi li ikad dospeo do njih?

N: Jesam Jednom su objavili konkurs za novi dizajn Google +. Oglas sam video na Tviteru, i tamo sam im i poslao link za moj portfolio. Kontaktirali su me u petak, i pitali da li mogu da dođem u ponedeljak. U Ameriku, na 3 meseca.

F: Iiiiiiiiiiiiiiiii??

N: I ja otišao 😀 Ostavio svoje ljude da dovrše projekte, rekao im da ćemo se stalno čuti preko skajpa i da će sve biti isto, osim što fizički neću biti tu. Prosto, znao sam da moram i da treba da odem. Nisam znao perfektno jezik, mislim, bila mi je malo frka da komuniciram samo sa strancima, nisam imao pojma šta me čeka, ali morao sam, eto.

F: I ispade to dobar potez?

N: Itekako. Naposletku mi je u Stokholmu cimer bio Rus Anton Reponen, koji mi je idol u poslu bio pola života. Radio sam u velikom timu, s mnogo kvalitetnih i kreativnih ljudi, na jednom velikom projektu. To je ogromno iskustvo.

F: Hm, ako sam dobro razumela, sad si ovde, u Novom Sadu. Imaš klijente, imaš brdo posla, imaš nagrade, imaš sve. I rekoše mi da opet ideš negde! U Nemačku! Odlaziš!?

N: Uh. To je malo uvrnuta priča. Znaš, ja sam ovde nekako srećan. Nisam planirao da idem. Onda su me kontaktirali headhunteri T-mobilea. I rekli mi da ljudi te kompanije hoće baš mene. Prave veliki zaokret u kompaniji, i potreban im je vođa za inovaciono odeljenje. Rekao sam im da nisam zainteresovan. Onda su me zvali opet. Pa opet. Pa opet. Pa su me zamolili da bar dođem u Nemačku, u Bon, da upoznam kreativnog direktora. Kupili mi kartu, sve organizovali. Bukvalno da dođem na jedno popodne. Shvatio sam da mi je lakše da odem na to upoznavanje, nego da se natežemo. I otišao sam. Ali i dalje nisam hteo da idem da ostanem. Znaš, sve to je velika privilegija. A opet,rad za T-mobile i život u Nemačkoj nikada nije bilo nešto što bi se svrstalo u moje želje. Do sada sam sve što sam radio radio srcem. I skoro sve velike želje srca sam ostvario.

F: A možda srce sad prosto nije sigurno šta želi?

N: Pa da, moguće je. Zato sam i odlučio da kročim u nepoznato. U svakom slučaju će to biti jedno ogromno iskustvo i novi stepenik. Ja ću dati sve od sebe, to je ono što uvek radim. Pa ćemo videti šta će dalje biti.

F: I kad krećeš?

N: Za dve nedelje.

F: Ouh! To je jako uskoro! A kako ćeš bez Flexa?

N: Teško! Ali odmah ću se baciti na potragu za najboljim mogućim Les Mills klubom tamo.

F: Dobro, ali znaš da oni neće biti strava kao mi?? 😀

N: Znam. Ne, ozbiljno, znam. Prosto, vi ste moji. Ne može to nikad biti sasvim isto. Kao kad pričaš na stranom jeziku. I koliko god da dobro znaš taj strani jezik, a ja ga sad već govorim sasvim lako i fino, nekad imaš utisak da neku emociju nisi preneo sasvim dobro, i sasvim tačno. I da bi mnogo lepše umeo nešto da kažeš na svom, maternjem. Mene to muči. Zato što su meni emocije najbitnije u životu. One me pokreću, hrane, inspirišu. I krivo mi je kad ne mogu da ih potpuno i precizno dočaram rečima.

 

***

 

Nemanja svojim radom očarava pre svega oči, i zato će njegove emocije uvek naći put do duša drugih ljudi.

Nemanja ima 28 godina.

Nemanja nam je otkrio tajnu uspeha:

Želja + Fokus



Spoj ta dva jeste ono što pravi Magiju. 




 

***

 

Nemanja, srećan put, i srećno ti bilo. Mi smo srećni što smo imali priliku da druguješ sa nama. 
Nećemo da ti kažemo da se nadamo da ćeš se vratiti, ali…

Nadamo se da ćeš se vratiti! Nekad, kad god.

Zagrljaj.

 

Dodaj komentar


Vaša E-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

*

4 komentara